Il Kosovo e l’identità serba

Molti, in Occidente, fanno fatica a comprendere le ragioni dell’attaccamento serbo al Kosovo. In un’ottica geopolitica, o anche solo politica, la questione balcanica resta sconosciuta alle élite culturali e politiche che sostengono l’indipendenza kosovara. Manca la volontà di capire le ragioni profonde – spirituali, mitiche e cultural -i che per secoli hanno spinto la nazione serba a includere quella regione nel suo Stato e nella sua Chiesa.

A due decenni dal bombardamento della Serbia, una tragedia che ha lasciato in eredità una profonda incomprensione tra il popolo serbo e l’Europa, gli intellettuali occidentali ancora si interrogano, preoccupati, sui motivi dell’irrazionale resistenza di una piccola nazione all’usurpazione di una piccolo porzione del suo territorio. Non mi riferisco all’Italia, che già vent’anni fa aveva messo in guardia dalle conseguenze legate a una simile scelta. In particolare la Lega, unico partito europeo filo-serbo, seppe prevedere il pericolo rappresentato da un’invasione islamica che avrebbe coinvolto innanzitutto le coste italiane una volta destabilizzata la penisola balcanica.

Ma perché i Serbi si ostinano a non accettare la perdita del Kosovo? Molti ritengono che la ragione vada cercata nel fatto che proprio lì ebbe origine il primo stato serbo nel Medioevo, dopo l’occupazione bizantina; questo è vero: per i serbi il Kosovo è stato la culla non soltanto dell’identità politica serba, ma anche di quella idea di libertà senza la quale nessun popolo può darsi una dimensione storica. Altri pensano che il vero motivo sia legato alla presenza, nello spazio kosovaro, di ben 1300 tra templi e monasteri cristiani edificati nel corso dei secoli. Altri, infine, attribuiscono l’ostinazione serba a una questione di principio, ovvero alla di vedere rispettate la sovranità e la Costituzione di Belgrado, nonché il diritto internazionale.

Tutte queste ragioni nel loro insieme giustificano la volontà di difendere a oltranza una regione considerata il centro originario di una Nazione: eppure, abbiamo molti esempi nel passato che ci ricordano che, pur di sopravvivere, altri popoli hanno accettato di rinunciare a porzioni del loro territorio, sebbene li considerassero sacri per il loro valore storico. Il caso in questione, però, presenta una sua peculiarità: durante i cinque secoli di occupazione turca il popolo serbo, disperso, non smise mai di sognare di poter un giorno tornare ad abitare in Kosovo e quando nel XIX secolo fu ripristinato uno Stato nazionale indipendente un po’ più a nord, la gente continuò a desiderare di poter un giorno far ritorno nella patria originaria. Ancora vent’anni fa, al termine dei bombardamenti, allorchè le grandi potenze promisero un certo grado di autonomia alla regione del Kosovo, il popolo serbo decise di opporsi  e resistere ad ogni costo alla sua perdita. Una forza più potente delle bombe e delle esplosioni fece sentire in quel momento la sua voce, una voce proveniente dalle profondità del tempo, e che affermava che la rinuncia a quel luogo da cui aveva avuto origine, avrebbe significato l’annientamento dell’identità del popolo serbo e della sua storia, oltre al fallimento di quella missione che dava senso alla sua esistenza.

630 anni fa, in Kosovo, ebbe luogo una grande battaglia tra l’esercito cristiano serbo e quello islamico turco, dall’esito incerto e in cui entrambi i sovrani furono uccisi. Prima della battaglia i turchi fecero al Re un’offerta: accetta l’occupazione e il nostro ordine islamico, paga il tributo al Sultano e noi in cambio ti lasceremo in vita e rispetteremo la tua autorità sul popolo e i tuoi beni.

Dalla decisione del sovrano serbo Lazar non dipese in quel momento soltanto il futuro del popolo serbo, ma dell’Europa intera. E fu così che in quel momento avvenne il miracolo e la volontà di Dio si incarnò nel destino della nazione serba. Ai pragmatici calcoli politici, Lazar preferì tener fede a quei valori che plasmano le genti, ne modellano la storia e ne determinano il destino, qualunque esso sia. Rifiutò l’offerta turca pur di non pagare la conservazione delle sue ricchezze e del suo potere al prezzo del proprio onore, della dignità e della libertà nazionale, perché questo avrebbe significato accettare l’umiliazione di sottomettersi allo straniero e alla sua religione. Per i turchi, infatti, quella in atto era una guerra santa, combattuta sotto la bandiera dell’Islam e per Lazar, arrendersi, avrebbe significato tradire il suo popolo, la sua storia, la sua famiglia e ciò che rappresentavano. Avrebbe significato tradire Cristo.

Incurante delle conseguenze, Lazar scelse di non tradire, consapevole della missione storica affidata ai serbi: difendere non soltanto la propria indipendenza, ma la libertà della più ampia comunità di genti a cui appartenevano, quella dei popoli europei. Secondo il poema popolare che ne canta le gesta, Lazro riassunse la sua decisione in una sola frase: “Quello terrestre è un piccolo regno, quello celeste dura in eterno”.

Fuor di metafora, esistono valori che meritano di essere difesi a costo della propria vita, senza cedere a compromessi. Fede, libertà nazionale, cultura, onore, diritto ad essere padroni del proprio destino valgono più dei piaceri che pure l’esistenza può concederci; valgono più della stessa vita. Lazar sapeva che se avesse accettato l’offerta turca, il popolo serbo come nazione sarebbe stato cancellato dalla storia. Dopo l’umiliazione e l’eventuale tradimento, occupati e ridotti in schiavitù, non ci sarebbe più stata alcuna idea in grado di far scoccare la scintilla della libertà.

Certamente ci fu chi suggerì a Lazar di capitolare e piegarsi alla legge del più forte: di salvare la vita propria e dei suoi vassalli per continuare a governare libero e umiliato, certo, ma vivo e ricco. E sebbene queste pressioni non fossero poche, la decisione di Lazar, la sua morte e quella di tanti nobili serbi, ricevettero l’ammirazione dal popolo che ad essi tributò splendide poesie epiche. Il popolo capì che la decisione di combattere, era stata presa per fede e lealtà, per una profonda consapevolezza del ruolo della nazione serba nel mondo, e che essa rappresentava un pegno alla sopravvivenza di una comunità nel più alto senso spirituale. Profondamente consapevole della dimensione meta-storica di quelle gesta e di quella determinazione a battersi per la fede, la libertà, l’identità e la cultura, la poesia nazionale diede alle imprese del Re e del suo esercito un carattere sovrannaturale: “Tutto fu sacro e onesto, e vicino al nostro Dio”. La libertà materiale andò perduta, certo, ma sopravvisse un esempio eterno di come essa si debba difendere e di come non si debba mai tradire ciò in cui si crede.

La decisione presa in Kosovo dal principe Lazar ha permea di sè l’identità serba. Il Kosovo è il luogo della sua nascita e della sua dedizione. E’ il fondamento più profondo del cristianesimo, della libertà e dell’identità dei serbi. La profonda fede e la lealtà di tutti i sudditi, per sei secoli, alla decisione del loro principe, hanno reso possibile al popolo di risollevarsi dall’occupazione, dall’indifferenza, dalla sofferenza e dal tradimento. E’ la verticale di questa nazione, è ciò che la eleva al cielo, al di là del dramma storico e della transitorietà. Questo è il Kosovo per noi.

Per ogni persona che avesse cercato di convincere Lazar ad accettare le condizioni turche – obbedire e sopravvivere – ce n’era sempre una che nel corso dei secoli avrebbe affermato di non essere disposta a rinunciare a ciò che il principe aveva stabilito come principio fondante dell’identità nazionale. I serbi rifiutarono di sottomettersi a costo di grandi sofferenze, ma consapevoli che se lo avessero fatto sarebbero scomparsi. La grande forza evocata da Lazzaro è quella che ha condotto il popolo serbo attraverso la sua storia burrascosa. La rinuncia al Kosovo è la rinuncia a sé stessi, la scomparsa e la cancellazione di tutto ciò che ha modellato e preservato il popolo serbo.

Questa forza attira trasversalmente tutte le generazioni dei serbi verso il Kosovo, il luogo in cui essi si connettono al cielo in un giuramento di fede, attraverso il sacrificio della libertà. I serbi sono profondamente convinti che questa ostinazione ad essere fedeli a sé stessi, alla propria identità e alla propria tradizione, vada al di là dei confini nazionali e che riguardi tutta l’Europa, specialmente quando gravi minacce mettono a repentaglio valori comuni. Difendendo la nostra anima e la nostra essenza, noi crediamo di difendere anche l’anima e l’essenza dei nostri fratelli europei e di poter risvegliare in loro, attraverso la nostra lotta, l’eroica adesione ai nostri valori comuni. E’ come se volessimo dare loro il tempo di prendere coscienza di ciò che sta accadendo, capire i pericoli e prepararsi.

Oggi, proprio in Kosovo, in quel lembo di terra il cui significato per la storia dei serbi e del cristianesimo europeo non è mai stato pienamente compreso, si annidano cellule di terroristi islamici, siriani e afgani. Per ora la loro minaccia è limitata ai serbi: ma la loro intenzione è di non lasciare in vita un solo cristiano libero. E ancora? Che valore avranno i 1300 templi e monasteri che giacciono lì quando non ci sarà più nessuno a difenderli? I serbi continueranno la loro battaglia per il Kosovo e a seguire l’insegnamento di Lazar.

Porteremo avanti la nostra missione, non accetteremo di tradire noi stessi. A vent’anni dal bombardamento della Serbia, l’Europa si sforzi di ascoltare il suono delle campane che chiamano a raccolta proveniente dai Balcani. I popoli d’Europa si sveglino e si mettano in cerca delle loro identità derubata da quegli stessi figuri che, bombardando Belgrado vent’anni fa, già preparavano l’invasione a cui stiamo assistendo oggi.

Credo fermamente che esista una verticale dello spirito in grado di infondere fermezza e che essa non riguardi solo il mio popolo, ma tutte le popolazioni del Vecchio Continente. E’ quella determinazione a cui facciamo appello nei momenti difficili, quando siamo oppressi dalla tentazione o dalla sofferenza. In un tempo come questo, in cui la sopravvivenza di tutte le identità culturali è minacciata, sono convinto che se ogni nazione europea scrutasse le profondità del suo spirito, l’humus della propria Tradizione, vi troverebbe il suo Kosovo. E riscoprirebbe, attraverso le scelte e le gesta dei grandi Principi “santi e onorevoli” del passato, le ragioni dell’esistenza nel nostro comune destino europeo.

Jovan Palalic

(traduzione di Alessandro Sansoni)

 

СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ И КОСОВСКА БИТКА

 

Свестан сам да је многима на Западу веома тешко објаснити српску приврженост Косову .У многоме посматран геополитичком или само политичком оптиком ,овај балкански проблем није ни могао да се од стране културних и политичких елита земаља које су подржале његову независност сагледа свеобухватније ,нити је постојала воља да се ико упушта у откривање дубоких духовних ,митских и културолошких струја које су вековима покретале српску нацију ,још од стварања сопствене државе и Цркве на овом простору .У освит обележавања две деценије од бомбардовања Србије ,од те велике трагедије која је оставила дубоко неразумевање српског народа и западне Европе ,још се могу чути честе запитаности већине западних интелектуалаца о разлозима ирационалног отпора једног малог народа покушају отимања дела државног простора на којем он и не чини већину .Овде изузимам Италију ,где су бројни интелектуалци још тада,пре две деценије препознали које последице по Европу може имати одвајање једног хришћанског простора од његове матице ,као што је и једина странка у Европи ,Лига ,стајући на страну Срба ,осетила да се тамо негде на Балкану припрема пројекат за исламску инвазију ,која ће прво ударити на италијанске обале ,када се једном покрене са овог немирног полуострва .

Али у чему се састоји српска непоколебљивост да не преда Косово ?Често се мисли да је то из разлога што је на том простору створена прва и озбиљна српска средњовековна држава ,током отпора византијској окупацији .Да ,за српски народ Косово је место рађања не само самосталне државе ,већ и идеје слободе ,без које као историјски народ не би постојао .Други кажу да је то због 1300 хришћанских храмова и манастира ,грађених вековима на овом хришћанском тлу .Трећи кажу да је то због поштовања Устава и међународног права .

Сви они који истичу ове разлоге за непоколебљиву чврстину једног народа да одбрани простор на којем је у историји рођен ,свакако су у праву .Само,у историји смо имали мноштво примера где се под силом историјских токова или освајања неки простор губио ,од њега се одустајало да би се у будућности опстало ,без обзира на његову сакралну или историјску вредност .

Парадокс српског случаја је у томе да је током пет векова турске окупације искључиво мислио како да се врати на Косово .И када је српска држава обновљена почетком 19.века ,северно од средњовековних простора ,сав сан читавих нараштаја био је да се мора вратити на Косово .И пре две деценије када је бомбардован ,па и онда када су му велике силе рекле да ће признати његову некакву независност,српски народ је одлучио да не да Косово ,да се противи и одупире његовом губитку .

Мора да постоји још нека много јача сила ,која иде ван времена и која непогрешиво говори да би губитком оног што се тамо десило и створило ,народ био избрисан из историје ,а његова мисија завршена .

Једном давно ,пре 630 година ,десила се на Косову ,српској земљи ,једна велика битка .Битка између хришћанске српске војске и исламске турске .У тој бици, чији се исход тада није знао ,погинула су оба владара .

Турска понуда пред битку била је крајње једноставна :пристаните на окупацију да бисмо ми утврдили наш исламски поредак на вашој земљи ,плаћајте своје обавезе Султану у Истамбулу и оставићемо вас у животу ,на власти и са богатством које имате .

Српски владар Лазар морао је да донесе одлуку .Одлуку која ће се тицати не само будућности српског народа ,већ и будућности Европе .

И ту се дешава највеће чудо ,или ако хоћете ,највећа интервенција Божијег промисла у српској историји .Лазар није своју одлуку донео мерећи је судовима практичне политике ,већ виших вредности које обликују једну нацију у историји и одређују њену судбину ,каква год она била .

Он је одбио турску понуду ,јер је она подразумевала краткотрајно уживање за њега и његово племство у богатству варљивог и пролазног земаљског царства ,уз понизно служење другој вери и другој држави ,и уз губитак државне и националне слободе ,части и људског достојанства .

Надасве ,обзиром да је то за турску државу био свети исламски рат ,то је значило и издају свега онога на чему је почивала историја његовог народа ,државе и његове породице .Издају вере .

Он се одлучује да брани уверења на којима све почива ,и какве год биле последице .Он је свестан да само та уверења могу да одрже један народ у историји .Он је свестан да се тај народ налази на таквом месту ,да та уверења мора бранити не само зарад сопственог постојања ,већ и зарад подршке широј заједници народа којој припада ,европских народа ,а који такође та уверења носе у својој вери и култури .

Он ,како је пренела народна песма ,своју одлуку сажима у једној реченици :”Земаљско је за малена Царство ,а Небеско увек и довека”.Метафорично ,постоје вредности које се бране неодустајно и по цену живота ,без обзира на све понуде варљиве пролазности .Вера,национална слобода ,култура ,част ,право на самостално одређивање судбине стављени су испред сваке понуде која пролазна материјална уживања ,па и сам живот,може на одређено време продужити .Лазар је знао би у случају да је прихватио ову турску понуду српски народ као историјски народ био избрисан из историје .Он би свакако брзо био окупиран и поробљен ,али после понижења и евентуалне издаје више не би било никакве идеје која би искру слободе могла једном да упали .

Свакако су постојали о они који су Лазару сугерисали да капитулира и призна силу јачег.Да сачува свој и живот својих сарадника ,да настави да влада ,истина неслободан и понижен ,али жив и у богатству .Ти притисци на њега нису били мали,али он је одлучио .

Његову одлуку и његово страдање ,као и стеадње читавог српског племства на Косову народ је оправдао кроз своје песме .Народ је непогрешиво знао да је та одлука ,коју је исклесала вера и оданост уверењима слободе ,као и дубоки увид у народну мисију у историји ,била једини залог опстанка једне заједнице у највишем ,духовном смислу .Дубоко схватајући надисторијски смисао овог страдња и жртве ,овог опредељења за борбу за уверења ,за веру ,за своју слободу ,идентитет и културу ,народни песник је ставио у највише ,Божанске сфере :”Све је свето и честито било ,и миломе Богу приступачно “.Иако је изгубљена материјална слобода ,остао је вечни узор како се она мора бранити и како се никада не сме издати оно у шта се верује .

Та одлука кнеза Лазара ,која се десила на Косову ,формирала је српски идентитет .Косово је место њеног рођења и њеног посвећења .Она је најдубљи темељ српског хришћанства и схватања слободе и идентитета .Дубока вера у њу и оданост свих Срба кроз ових шест векова таквој одлуци њиховог кнеза ,подизали су народ из окупације ,малодушности ,страдања и издаја .То је вертикала овог народа ,која га уздиже ка Небу ван историјских драма и пролазности .Она је постављена на Косову .И ,као што су и Лазара убеђивали да прихвати турске услове,покори се и преживи ,увек су кроз историју у народу постојали појединци који су били спремни да се одрекну оног што је истински Лазар утврдио као национални идентитет .Али Срби то никада нису прихватили ,по цену великог страдања ,дубоко свесни да их више нико као историјски народ не би признао .

Та велика сила коју је призвао Лазар јесте она која држи и носи српски sнарод кроз буре историје .

Одустајање од Косова је одустајање од себе самог ,нестанак ,потирање свега што је народ обликовало и одржало .Та сила трајно вуче све генерације Срба ка Косову ,месту успостављања везе овог народа са Небом кроз заклетву сопственој вери и кроз одлуку да се жртвује за слободу .

Постоји код Срба дубоко уверење да та опредељеност за верност себи ,свом идентитету и традицији превазилази националне границе и да је она општеевропска ,посебно у условима великих претњи и угрожавања заједничких вредности .Урезано је у народну душу да ми ,на овим граничним просторима ,бранећи свој идентитет ,бранимо и европски ,будећи у нашој борби херојске чинове наше европске браће .Дајемо западним европљанима време да се освесте ,да схвате опасности и да се припреме .

Данас,на том Косову чији значај у историји Срба али и европског хришћанства никада није потпуно схваћен ,ничу ћелије исламских терориста из Сирије и Авганистана .Они за сада прете само Србима .Они желе да све Србе протерају и да хришћана тамо више не буде .А онда ?Шта је и тих 1300 храмова и манастира ,када нема народа .Ко ће их зауставити да их не сруше ?Срби ће своје битке за Косово наставити ,јер велика ,надисторијска сила Лазареве одлуке да брани веру,слободу ,идентитет и културу струји и даље снажно у читавом народу .Ми ћемо своју мисију извршавати кроз историју ,и даље наставити одбијати варљиве понуде за земаљску ,пролазну власт, ако је цена одрицање и издаја себе.

Видимо да и Европа,двадесет година после бомбардовања Србије чује ова звона која са Балкана и са Косова звоне на узбуну .Буде се народи ,траже назад своје украдене идентитете и државе .Украдене од оних истих који су бомбардујући Србију припремали другу врсту окупације Европе ,окупације која као и пре шест векова ,треба са истока и Азије да дође и преко српских простора ,преко Косова .

Та вертикала српског народа дубоко сам уверен није само опредељење мог народа ,већ је заједничка европска.Ми је чувамо и бранимо на Косову и увек јој се враћамо у тешким временима искушења и страдања .Дубоко сам уверен да ,када би сваки европски народ изнова кренуо у духовне дубине своје историје ,у хумус традиције ,пронашао би своје Косово у овим новим временима претњи по опстанак своје културе и идентитета ,и изнова би изнео на светло одлуке својих великих кнезова и краљева који су биле “свете и честите “,да би одбранио своју историјску мисију и разлог постојања у нашој заједничкој ,европској судбини .

Jovan Palalic



yoast seo premium free